Антинет

ЕКОНОМИЈА САЈБЕРСПЕЈСА

Овај пост се не односи само на интернет, већ и на баратање са рачунарима уопштено. Опет полазим од аналогије. Шта би се десило када бисте одједном у сластичарни купили све колаче? Или бисте се толико прејели да бисте морали повраћати, или би вам се већина колача покварила. Међутим, то никада нећете урадити јер колачи коштају! А на интернету имамо читав YouTube ЏАБА, имамо, књиге за ЏАБЕ, имамо музику БЕСПЛАТНО (поготово Срби који знају где се то може набавити за разлику од Западњака који плаћају MP3  фајлове на  iTunes). И шта се дешава? Исто као са колачима. Наша омладина скине по 20.000 – 25.000 па и више пјесама са интернета (што сама, што од пријатеља ако нареже, што разним комбинацијама са USB-ом) – али опет њихове старије колеге које су куповале плоче и ЦД-ове, па били они и пиратски – много више од њих зна о музици. Они су ценили ту музику јер су морали да је плате. А реално у већини случајева била је и квалитетнија – зато и данас млади махом слушају Азру, ЕКВ, Хаустор и сл. А ових 25.000 песама чуче на хард диску, каткад се нека од њих пусти, некад се укључи чувени Shuffle, али се не стварају јасни појмови о музици у глави слушаоца нити се и за коју од тих песама он посебно емотивно везује.

Тако је исто и са сликама. Док сам се користио обичним фотоапаратом, веома сам водио рачуна о свакој слици коју начиним јер сам био ограничен бројем слика на филму и финансијским трошковима зараде. Посебан ритуал је био ношење слика на израду и ишкекивање да буду готове. Након тога би их узбеђено гледала цела породица и сваку слику посебно коментарисала, а онда би на полеђини слика написао датум и уредно их послагао у албум. Постојали су и посебне прилике кад су се разгледали стари албуми, такође уз мноштво духовитих коментара. А сад? - Сада с дигиталцем сликам свакакве глупости и имам хрпу слика на рачунару, чак ни не знам које све слике имам. Ретко кад их гледам, а и кад их гледам углавном их гледам сам. Пошто на дисплеју дигиталца могу видјети слику чим је начиним, ако ми се не свиђа могу да је обришем, а нема ни оног ритуала ношења слика на израду и ишчекивања уз благу трему (јесу ли успеле? – да се није осветлио филм???). Нема слагања у албум, нема заједничког гледања. Од оних слика које су на рачунару само се неколицина изради, а и када се израде нико за њих не показује посебно интересовање јер су их већ видели.

Наравно све ово не би био проблем да је човек дисциплинован и да се понаша на једнак начин као што се некада понашао. Да пажљиво слуша музику, да израђује све слике, да све ради пажљиво  поооооолаааагано, с уживањем и са стилом. А то данас могу само профињене душе. А остали су стока. Јесте то је главни проблем – људи су стока. Све сам вас увредио, али и себе – и ја сам често стока. МУУУУУУУУ! Некада је било лакше бити срећан!

Премиса 1: Није проблем у интернету већ у људима.

Премиса 2: Људска природа је кроз векове углавном непроменљива.

Премиса 3: Пошто не можемо изменити људе (барем не већину) испада да је ипак проблем у интернету и рачунарима.

Закључак: Интернет и рачунаре и осталу технологију треба на неки начин ограничити! Не укинути, већ ограничити – Како ?! – Врло тешко и деликатно питање. - о томе касније!

Ко се сећа 1993. године зна да смо тада имали мнооооого пара. Свако је од нас држао милионе, а врло брзо након тога и милијарде и билионе динара у џепу. То је била једна од најгорих хиперинфлација забележених у историји. Динара је било све више, али је вредео све мање. Цене су све више расле, биле су потребне милијарде да бисмо купили хлеб, млеко, килограм јабука... Можемо рећи да је динар био јако девалвирао, а директан узрок тога било је његово бесомучно штампање. Дакле штампање је било непосредан узрок хиперинфлације, а сад зашто је Народна банка томе прибегавала то је већ много компликованије питање и узроци се крију у општој кризи и нестабилности тог времена, рату, санкцијама и сл. Али то сада нама није битно, битан је непосредни узрок хиперинфлације – штампање новца.

Сада се слична ситуација дешава на интернету. Као што сам рекао у претходном посту, сада смо сви ми МИЛИЈАРДЕРИ, јер вредност у новцу свих садржаја који се налазе на интернету јесте баснословна. Међутим вредне информације на интернету су раштркане и разасуте у мору  релативно безвредних информација познатих под називом SPAM. Аналогија са инфлацијом је следећа – динар је просечна вредност информације на интернету, цене су вредност заиста корисних и квалитетних информација, а штампање новца је стално и силовито увећање интернета. С обзиром на непрекидну поплаву нових садржаја и све лакшу доступност интернета, просечна вредност информација које се на интернету налазе опада. То је понајвише због апсолутне лакоће објављивања материјала на интернету. Ко год хоће може да направи блог или да снима клипове и качи их на YouTube потпуно бесплатно. Због тога је сам поступак објављивања и „качења“ било чега на интернет тотално демистификован и не позива онога који нешто објављује на одговорност. Ако њгов материјал не буде запажен – ником ништа, ионако га је објавио под неким икс-ипсилон псеудонимом, а може већ за пет минута под сасвим другим псеудонимом објавити нешто пето или десето. Последица по његову стварну личност практично нема. Зато нико није подстакнут да води рачуна о квалитету онога што објављује, јер све је то само игра... Међутим, сада долазимо до друге стране аналогије, а то су цене! Оне, наравно расту. А цене представљају квалитетне информације. Да би се оне пронашле потребно је и време и труд – што је еквивалент новцу. Цене су још ближе појму „духовне користи“ или „интелектуалне користи“ (ако преферирате секуларну терминологију) коју неко има од ингормација и са интернета, а и уопште. Да би се у том погледу нешто постигло, потребно је још више труда него у прединтернетско време, јер је тада све било јасно – знало се мање-више које књиге и часописи вреде, а који су кич и ко је хтео да чита кич није имао проблема, али које хтео мало да се изграђује лако је могао да дође до квалитетних ствари. Може и сада, технички можда још и лакше, али поплава безвредних инфомација представља дистракцију, сметње, као снег на ТВ екрану.

О сличним стварима ћу наставити да говорим и у следећем посту са освртом на још неке економске димензије „сајберспејса“.