Ко се сећа 1993. године зна да смо тада имали мнооооого пара. Свако је од нас држао милионе, а врло брзо након тога и милијарде и билионе динара у џепу. То је била једна од најгорих хиперинфлација забележених у историји. Динара је било све више, али је вредео све мање. Цене су све више расле, биле су потребне милијарде да бисмо купили хлеб, млеко, килограм јабука... Можемо рећи да је динар био јако девалвирао, а директан узрок тога било је његово бесомучно штампање. Дакле штампање је било непосредан узрок хиперинфлације, а сад зашто је Народна банка томе прибегавала то је већ много компликованије питање и узроци се крију у општој кризи и нестабилности тог времена, рату, санкцијама и сл. Али то сада нама није битно, битан је непосредни узрок хиперинфлације – штампање новца.

Сада се слична ситуација дешава на интернету. Као што сам рекао у претходном посту, сада смо сви ми МИЛИЈАРДЕРИ, јер вредност у новцу свих садржаја који се налазе на интернету јесте баснословна. Међутим вредне информације на интернету су раштркане и разасуте у мору  релативно безвредних информација познатих под називом SPAM. Аналогија са инфлацијом је следећа – динар је просечна вредност информације на интернету, цене су вредност заиста корисних и квалитетних информација, а штампање новца је стално и силовито увећање интернета. С обзиром на непрекидну поплаву нових садржаја и све лакшу доступност интернета, просечна вредност информација које се на интернету налазе опада. То је понајвише због апсолутне лакоће објављивања материјала на интернету. Ко год хоће може да направи блог или да снима клипове и качи их на YouTube потпуно бесплатно. Због тога је сам поступак објављивања и „качења“ било чега на интернет тотално демистификован и не позива онога који нешто објављује на одговорност. Ако њгов материјал не буде запажен – ником ништа, ионако га је објавио под неким икс-ипсилон псеудонимом, а може већ за пет минута под сасвим другим псеудонимом објавити нешто пето или десето. Последица по његову стварну личност практично нема. Зато нико није подстакнут да води рачуна о квалитету онога што објављује, јер све је то само игра... Међутим, сада долазимо до друге стране аналогије, а то су цене! Оне, наравно расту. А цене представљају квалитетне информације. Да би се оне пронашле потребно је и време и труд – што је еквивалент новцу. Цене су још ближе појму „духовне користи“ или „интелектуалне користи“ (ако преферирате секуларну терминологију) коју неко има од ингормација и са интернета, а и уопште. Да би се у том погледу нешто постигло, потребно је још више труда него у прединтернетско време, јер је тада све било јасно – знало се мање-више које књиге и часописи вреде, а који су кич и ко је хтео да чита кич није имао проблема, али које хтео мало да се изграђује лако је могао да дође до квалитетних ствари. Може и сада, технички можда још и лакше, али поплава безвредних инфомација представља дистракцију, сметње, као снег на ТВ екрану.

О сличним стварима ћу наставити да говорим и у следећем посту са освртом на још неке економске димензије „сајберспејса“.