ЕКОНОМИЈА САЈБЕРСПЕЈСА
Овај пост се не односи само на интернет, већ и на баратање са рачунарима уопштено. Опет полазим од аналогије. Шта би се десило када бисте одједном у сластичарни купили све колаче? Или бисте се толико прејели да бисте морали повраћати, или би вам се већина колача покварила. Међутим, то никада нећете урадити јер колачи коштају! А на интернету имамо читав YouTube ЏАБА, имамо, књиге за ЏАБЕ, имамо музику БЕСПЛАТНО (поготово Срби који знају где се то може набавити за разлику од Западњака који плаћају MP3 фајлове на iTunes). И шта се дешава? Исто као са колачима. Наша омладина скине по 20.000 – 25.000 па и више пјесама са интернета (што сама, што од пријатеља ако нареже, што разним комбинацијама са USB-ом) – али опет њихове старије колеге које су куповале плоче и ЦД-ове, па били они и пиратски – много више од њих зна о музици. Они су ценили ту музику јер су морали да је плате. А реално у већини случајева била је и квалитетнија – зато и данас млади махом слушају Азру, ЕКВ, Хаустор и сл. А ових 25.000 песама чуче на хард диску, каткад се нека од њих пусти, некад се укључи чувени Shuffle, али се не стварају јасни појмови о музици у глави слушаоца нити се и за коју од тих песама он посебно емотивно везује.
Тако је исто и са сликама. Док сам се користио обичним фотоапаратом, веома сам водио рачуна о свакој слици коју начиним јер сам био ограничен бројем слика на филму и финансијским трошковима зараде. Посебан ритуал је био ношење слика на израду и ишкекивање да буду готове. Након тога би их узбеђено гледала цела породица и сваку слику посебно коментарисала, а онда би на полеђини слика написао датум и уредно их послагао у албум. Постојали су и посебне прилике кад су се разгледали стари албуми, такође уз мноштво духовитих коментара. А сад? - Сада с дигиталцем сликам свакакве глупости и имам хрпу слика на рачунару, чак ни не знам које све слике имам. Ретко кад их гледам, а и кад их гледам углавном их гледам сам. Пошто на дисплеју дигиталца могу видјети слику чим је начиним, ако ми се не свиђа могу да је обришем, а нема ни оног ритуала ношења слика на израду и ишчекивања уз благу трему (јесу ли успеле? – да се није осветлио филм???). Нема слагања у албум, нема заједничког гледања. Од оних слика које су на рачунару само се неколицина изради, а и када се израде нико за њих не показује посебно интересовање јер су их већ видели.
Наравно све ово не би био проблем да је човек дисциплинован и да се понаша на једнак начин као што се некада понашао. Да пажљиво слуша музику, да израђује све слике, да све ради пажљиво поооооолаааагано, с уживањем и са стилом. А то данас могу само профињене душе. А остали су стока. Јесте то је главни проблем – људи су стока. Све сам вас увредио, али и себе – и ја сам често стока. МУУУУУУУУ! Некада је било лакше бити срећан!
Премиса 1: Није проблем у интернету већ у људима.
Премиса 2: Људска природа је кроз векове углавном непроменљива.
Премиса 3: Пошто не можемо изменити људе (барем не већину) испада да је ипак проблем у интернету и рачунарима.
Закључак: Интернет и рачунаре и осталу технологију треба на неки начин ограничити! Не укинути, већ ограничити – Како ?! – Врло тешко и деликатно питање. - о томе касније!
